Комплексност система је одавно прешла границу потпуног разумевања од стране појединца. Сваки модерни метод учења користи апстракцију и рашчлањивање да би систем који се изучава што лакше и безболније приближио циљној публици. На пример, анатомија најпре набраја системе у људском телу и објашњава како они међусобно функционишу, па затим детаљније објашњава сваки од њих. То је добро опробани општи метод учења, који не зависи од области која се проучава.
Учењем и анализом датог система постепено формирамо перцепцију о њему. Повезаност те перцепције са реалношћу варира у зависности од количине информација које су нам доступне. Жан Бодријар у својој књизи Симулакруми и симулација (чији штампани српски превод безуспешно покушавам да пронађем) детаљно разрађује тематику немогућности сагледања реалности, односно перцепције могућности сагледања која маскира немогућност сагледања.
Инспирисан овом књигом и мојом непрестаном фасцинацијом комплексношћу, овде записујем своја размишљања на тему редова перцепције система и системоликих појава у ширем смислу. Ова размишљања чине основу мог следећег пројекта.
Први ред
Директним увидом у функционисање неког система добијамо информацију првог реда. Директан увид је немогућ.
Привид перцепције првог реда се заснива на довољном броју довољно поверљивих извора да би наш мозак одобрио новопридошлу информацију као тачну. Ово је, нажалост, дефиниција перцепције другог реда.
У посматрању и проучавању неког система увек постоје слојеви перцепције који се подразумевају, и самим тим игноришу. У практичним оквирима, кажемо да систем директно познајемо само ако га сами можемо у потпуности осмотрити алатима и механизмима којима безусловно верујемо. Поверење је овде кључно, и на поверењу се заснива привид перцепције првог реда.
Бодријар тврди да су ментални модели које субјективно формирамо о неком догађају или систему само симулације направљене на основу информација које су нам доступне. Круцијално у његовој филозофији је да су све симулације тачне, а апсолутна истина (тј. реалност) не постоји јер је маскирана од стране безброј различитих и истовремено тачних симулација. Бодријар наставља са тврдњом да се заправо маскира одсуство реалности, и одатле одлази дубље у сјајну анализу. Свака симулација зависи од мноштва параметара који у њу улазе, а параметри се драстично разликују у зависности од њиховог извора и од особе која „врши” симулацију.
Проблем се даље компликује ако размотримо системе за које не само да немамо поверљиве изворе, већ извора уопште нема. На пример, како одговорити на питања:
- Колико сервера је додирнула моја интернет претрага?
- Које је информације поред мог упита користио алгоритам претраге да би генерисао резултате?
- Колико пута је историја мојих претрага коришћена за храњење алгоритама машинског учења?
Нема апсолутних одговора. Ако бисмо на неки начин ипак придобили приступ овим информацијама, оне и даље не би биле информације првог реда. Рецимо, ако би нам неко дао комплетан изворни код неког веб претраживача на увид, то би и даље била само информација другог реда, јер би се наша (лажна) перцепција првог реда ослањала на поверење у особу од које смо добили информацију.
Као менталну вежбу, рецимо да информацију првог реда има фиктивни инжењер који је аутор поменутог кода, који га директно компајлира, и компајлиране извршне фајлове директно копира на продукциони сервер. Чак и у овом поједностављеном сценарију, круцијално је инжењерово поверење у његов едитор текста, његов преводилац, и његов алат за похрањивање на продукциони сервер.
Можемо ићи произвољно дубоко у нивое поверења у системе који сачињавају све ове алате, оперативни систем и тако даље, али овај пример је илустративан и без тога. Чак и овај „алфа инжењер” има перцепцију „првог”, односно другог реда, јер се његов увид обавезно завршава на неком нивоу апстракције. Овде је битно раздвојити знање од перцепције – знање може да расте, али је перцепција немогућа.
Ако ово делује престрого, ево другог примера – системи заражени вирусима, или проваљени и компромитовани од стране хакера. Зар инжењери који раде на њима немају „савршену” перцепцију о њима као о системима који функционишу без икаквих проблема, тачно онако како су они замислили?
Сукцесија система у које немамо директан увид онемогућава апсолутну перцепцију и доноси са собом проблем сукцесије поверења. Привид перцепције првог реда је могућ једино успостављањем апсолутног поверења почевши од договореног нивоа апстракције.
Други ред
Перцепција другог реда настаје помоћу посматрања исхода процеса и формирања ретроактивног квази-знања о њему.
У свакодневној интеракцији са системима, најбоље чему можемо да се надамо је перцепција другог реда. Оваквих система има мање него што се интуитивно очекује, јер нису бројни они са којима имамо непосредну интеракцију „Непосредно” је веома проблематичан појам, али ми се не улази дубље у ту рупу. . У малом броју система са којима ипак имамо непосредну интеракцију, постоји проблем непотпуне повратне спреге.
Потпуна повратна спрега је идеализовани процес који кориснику након акције над системом омогућава да на основу системских излаза формира потпуну слику о функционисању система. Потпуна повратна спрега је немогућа, из разлога наведених у објашњењу перцепције првог реда.
Поред ове инхерентне немогућности потпуне повратне спреге, постоји и додатни, практичан проблем – корисникова перцепција функционисања система се најчешће свесно ограничава од стране твораца система. Кориснику је дозвољено само гребање по површини, док се остатак алгоритма одиграва испод, у црној кутији.
Сви системи – не само алгоритамски – направљени од стране човека имају овај проблем намерног ограничавања корисникове перцепције. Прављење сукцесивно комплекснијих система се одувек заснивало на подизању нивоа апстракције да би се корисник изоловао од комплексности црне кутије. У свакодневном раду, ово није проблем – ово је погодност. Дизање нивоа апстракције је одувек подразумевало танак слој интерфејса изнад масивне црне кутије.
Одласком у банку сте „пипнули” велики банкарски алгоритам. Понели сте са собом неке папире, извршили сте интеракцију са службеницом на шалтеру, добили неке папире назад. Шта можете да закључите о функционисању банке?
Перцепција другог реда је немогућа, а њен привид је свакодневан.
Трећи ред
Перцепцију трећег реда чини сагледање ширих ефеката система. Немамо директан додир са њим и немамо начина да осмотримо његове непосредне резултате, али смо свесни његових последица.
Добар пример перцепције трећег реда је берзански крах крајем 2000-их. Већи део човечанства не разуме ни у најгрубљим цртама како овај дистрибуирани финансијски алгоритам функционише, нити има било каквог директног контакта са њим, али су ипак сви били свесни његових катастрофалних последица.
Системи о којима резонујемо само преко перцепције трећег реда су често толико гигантских размера да појединац или група појединаца не може да има много утицаја на његов рад. Дубоко су укорењени у постојеће структуре (нације, корпорације) и подложни су променама само под великим спољашњим притиском – револуција, финансијски крах, велике судске тужбе, итд.
Четврти ред
Постоје системи који су толико апстрактни и раздвојени од могућности сагледања од стране појединца да се њихово постојање доводи у питање. Међутим, немогућност сагледања система потврђује његово постојање.
Ако ово звучи сувише апстрактно, то је зато што од ове тачке и сама дефиниција система/алгоритма почиње да бледи. Ако алгоритам дефинишемо као скуп правила која се морају строго поштовати у датом редоследу, онда претходни пасус нема много смисла. Међутим, ако алгоритам осмотримо из супротног угла, дефиниција се компликује.
Ако осматрањем и анализом неку постојећу секвенцу акција успемо да апстрахујемо у нови скуп правила, створили смо алгоритам „ни из чега”. Описивањем система га уводимо у свет формалне перцепције, постепено од трећег реда ка ближим.
Перцепција алгоритма није неопходна да би се потврдило његово постојање јер сваки алгоритам већ постоји, само је перспектива његовог посматрања та која га приближава човеку на трећи или ближи ниво перцепције. Произвољним избором перспективе сагледања можемо из посматраног процеса извести произвољна правила и зацементирати их у облику алгоритма. Перспектива сагледања је та која дефинише алгоритам, а перспектива има безброј. Као практичну менталну вежбу, упоредите перспективе астролога и астронома.
Да ли онда алгоритам настаје самим покушајем перципирања? Да ли је овај иницијални процес знатижеље заправо каписла која окида формирање безброј различитих перспектива сагледања (па самим тим и безброј алгоритама), а чији се број затим смањује сукцесивним посматрањем и анализом да би на крају остао само један „прави” алгоритам и, самим тим, једна „права” перспектива?
Да ли је и сам чин посматрања – стварање?
Пети ред / антиперцепција
Док четврти ред перцепције имплицира извесну знатижељу и наговештај ближих редова перцепције (ма колико удаљених), пети ред перцепције је самоизазвана илузија перцепције првог реда. Заснована је на погрешној премиси сопственог присуства у алгоритму и у привидној могућности утицања „изнутра” на његов рад.
Ова заслепљеност „првим” редом перцепције је свеобухватна. Несрећна индивидуа није ни свесна колико је посла чека ако би кренула у „копање” ка четвртом нивоу. Гласање на изборима, „здрава” храна, редовно вежбање, донирање новца у добротворне сврхе – све су ово примери гротескне перцепције петог реда, антиперцепције, квази-перцепције првог реда, свакодневне илузије.
Као и све остале, перцепција петог реда је – тачна.